Ko smo mi, osobe sa invaliditetom?

Mi smo LJUDI i invaliditet je deo našeg postojanja. Invaliditet je zapravo deo svih nas jer kroz život, a posebno u starosti, usled povreda, bolesti, većina ljudi iskusi da živi sa invaliditetom. U našem gradu Smederevu živi nas oko 13 000.

Šta prvo pomisliš kada čuješ termin osoba sa invaliditetom?

Uglavnom svi ljudi najpre pomisle na ono što mi ne možemo da uradimo ili nismo u mogućnosti da uradimo. Većina nas doživljava kao nesposobne za rad, kao ljude o kojima stalno neko mora da brine, smatraju da nismo u stanju da imamo porodicu, decu, da ne možemo da odlučujemo o sebi. Iako smo navikli da dokazujemo da su sve to pogrešna mišljenja, mnogo nam je veći problem kada u samoj porodici doživimo ovakvo iskustvo.

A ko smo zapravo mi, osobe sa invaliditetom?

Pre svega ljudi kao i svaki drugi čovek u našem gradu, našoj zemlji, na našoj planeti. Svi ljudi razlikuju se međusobno po izgledu, fizičkim i intelektualnim mogućnostima, talentima, predispozicijama genetskim i sredinskim, uslovima u kojima žive, osobinama ličnosti, talentima, interesovanjima, načinima na koje zadovoljavaju svoje potrebe. Tako i mi, osobe sa invaliditetom, imamo neku vrstu oštećenja ili više njih – neki od nas nisu u mogućnosti da samostalno hodaju, neko od nas ne vidi, neko ne čuje, neko ima niže intelektualne sposobnosti i to je ono na šta svi najpre pomisle. Nekima od nas potrebna je podrška da zadovoljimo osnovne životne potrebe, neki od nas to mogu sami. I među nama ima mršavih, krupnijih, različitih boja očiju, kose, siromašnih i imućnijih, ima onih koji su vredni i ima onih koji su malo i lenji, ima onih koji žele kontrolu nad životom i da život žive punim plućima potpuno samostalno, a ima i onih koji bi radije ostali kod kuće ili u domu ušuškani i zadovoljni time što su im zadovoljene  osnovne životne potrebe. Ima onih koji su dobri i onih koji ispoljavaju i neke lošije osobine ličnosti.  Ima onih koji žele da se bave naukom i onih koji bi se radije bavili zanatom. Ima onih koji su talentovani za sport i onih koji su talentovani za umetnost, ima onih koji obožavaju pozorište i onih koji više uživaju u odlasku na sportske događaje…

Ništa mi nismo drugačiji, ni bolji ni lošiji, u odnosu na osobe bez invaliditeta. Zapravo svaka osoba na svetu je jedinstvena i drugačija.

Zbog čega se onda izdavajamo kao kategorija ljudi koja se nalazi u nepovoljnom položaju?

Odgovor je jednostavan – MI OSNOVNA LJUDSKA PRAVA MNOGO TEŽE OSTVARUJEMO OD OSOBA BEZ INVALIDITETA ZBOG BROJNIH PREPREKA, PREDRASUDA I DISKRIMINACIJE, a sa tim se svakodnevno suočavamo. Prepreke, predrasude i diskriminacija nas  mnogo više ograničavaju da ispoljimo sve svoje mogućnosti u punom kapacitetu i da pokažemo zajednici šta sve možemo, odnosno da živimo kao svi drugi ljudi sa jednakim pravima, obavezama i odgovornostima.

Mnogi od nas sa urođenim invaliditetom ili stečenim u ranom detinjstvu išli smo u specijalne škole, iako smo mogli da se školujemo po redovnom planu i programu. U specijalne škole smo išli zbog arhitektonskih barijera na školama i predrasuda koje o nama i dalje vladaju. To nas je kasnije onemogućavalo da radimo jer nismo ni školovani za zanimanja koja su konkuretna, a i sami poslodvaci uglavnom nas nisu doživljavali kao produktivne osobe. Mnogi se čak nisu ni školovali uopšte. Nismo imali prihode i nekako smo se saživeli sa ulogom izdržavanih osoba koje su zadovoljne time što smo kod kuće i imamo zadovoljene najosnovnije bazične potrebe. Iako smo želeli možda više, to bi iziskivalo dodatno vreme koje su naše mame, tate, bake, deke morale da ulože u nas, a i finansije kojih nije bilo u meri da se zadovolji bilo šta osim egzistencijalnih potreba.

Promene u našem gradu počele su početkom 21.veka kada smo preuzeli rukovodstvo u organizacijama osoba sa invaliditetom. Zahvaljujući prvim aktivistima kako kod nas, tako i u Srbiji, počele su značajne promene – usvojen je Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, ratifikovana je Konvencija UN o pravima OSI, doneti su mnogi zakoni, stari su izmenjeni ili dopunjeni, a sve u cilju da nam se olakša ostvarivanje ljudskih prava. Mi smo postali aktivni i počeli smo da se borimo za prava koje imamo i da sarađujemo sa svim akterima u našem gradu kako bismo jedni drugima bili podrška na ovom važnom putu.

Zašto nam je važno da nas čujete?

Mi, bar većina nas, želimo da živimo normalnim životom i da budemo aktivni i ravnopravni učesnici u zajednici. Želimo da idemo u školu sa našim vršnjacima, želimo da radimo poslove koji su usklađeni sa onim što možemo, želimo da doprinosimo porodici i zajednici, želimo da se pitamo o našem životu, želimo da pokažemo naše sposobnosti, želimo da osnujemo sopstvene porodice, želimo da odemo na planinu, na more, u banju, želimo da uživamo i donosimo odluke. Nekima od nas potrebna je finansijska podrška jer smo siromašni, nekima je potrebna finansijska pomoć za lečenje i rehabilitaciju kako bismo svoje sposobnosti razvili do maksimalnog nivoa kako bismo kada odrastemo mogli da budemo što nezavisniji i samostalniji i mogli da budemo aktivno uključeni u sve aspekte ličnog života i života zajednice. Ova pomoć nam je potrebna jer državne institucije nemaju te kapacitete da svakome od nas izađu u susret. I za to se borimo – da svako od nas može imati kontinuiranu rehabilitaciju i tretmane i lečenje o trošku države kako ne bi bilo potrebe da naši roditelji mole za pomoć.

Mi želimo da živimo kao i svi drugi.  Ne želimo sažaljenje već poštovanje, razumevanje i podršku da ostvarimo ljudska prava. Želimo da nas vrednujete na osnovu onoga što možemo, na osnovu truda koji ulažemo i na osnovu vrednosti za koje se zalažemo.

Naš invaliditet nije stvar izbora, ali Vaš stav jeste!

Ovaj članak objedinio je stavove i razmišljanja osoba sa različitim vrstama invaliditeta, a nastao je u okviru projekta „I mi smo građani Smedereva“ koji realizuje Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu Smedereva. Projekat je finansiran iz budžeta grada Smedereva u okviru mera za postizanje ciljeva Strategije razvoja socijalne zaštite grada Smedereva za period od 2023-2027.godine.