Kaži mi, kaži, kako da te zovem? – O terminologiji u oblasti invalidnosti

Srpski jezik raspolaže obiljem termina koji se koriste kada se govori o osobama sa invaliditetom. Ova tema je veoma kompleksna i osetljiva jer jezik i termini koji se koriste predstavljaju jedan od najčešćih vidova diskriminacije osoba sa invaliditetom. Zbog velikog broja termina koji su u širokoj upotrebi, od kojih je većina pogrešna, ljudi ostaju zbunjeni jer ne znaju koji termin treba da koriste a da ne dovedu sebe u situaciju da nekoga diskriminišu. Iz toga razloga, poseban članak želeli smo da posvetimo ovoj važnoj temi.

Koji su to termini ispravni?

Osoba sa invaliditetom je najispravniji termin i kada njega koristite nećete pogrešiti. Akcenat je na terminu „osoba“ a ne na invaliditetu koji ona ima. Sama reč „invaliditet“ služi da se dodatno opiše osoba, a ne da se diskriminiše. Kad se koristi samo termin „invalid“ ili još gore „bogalj“ „nesposoban“ „hendikepiran“ sav akcenat stavlja se isključivo na to da osoba ima određeno oštećenje, a zanemaruje se čitava njena ličnost i ovaj termin je jedan od najčešće korišćenih kojim se diskriminišu osobe sa invaliditetom. Ukoliko želite da naglasite vrstu invaliditeta onda je ispravno reći „osoba sa posledicom paraplegije, osoba sa posledicama mišićne distrofije, osoba sa posledicama cerebralne paralize“ i slično.

Korisnik invalidskih kolica / hodalice i dr. je ispravan termin ukoliko želite da naglasite da neka osoba za kretanje koriste invadska kolica, hodalicu ili neko drugo ortopedsko pomagalo. Često se koriste termini „vezan za invalidska kolica“ „ograničen invalidskim kolicima“ „nepokretan“ i oni su diskriminišući jer niko nije fizički vezan za svoje ortopedsko pomagalo. Naprotiv, ortopedska pomagala omogućavaju osobi da se kreće.

Osobe sa intelektualnim invaliditetom ili osobe sa teškoćama u učenju ili osobe sa smetnjama u razvoju ili osobe sa autizmom su ispravni termini kada govorite o grupi dece i odraslih koji imaju niže intelektualne sposobnosti ili neke druge razvojne smetnje usled kojih im je neophodno više vremena da savladaju određene veštine,  prilagođavanje nastave, uslova rada i slično.  Termini koji su veoma raspotranjeni, a zapravo su diskriminišući su „mentalno retardirani“ „mentalno nedovoljno razvijeni“ „autistični“ i slični.

Slepe osobe, slabovide osobe, gluve osobe, nagluve osobe su termini kojima se označavaju osobe koje imaju potpuno ili delimično oštećenje vida ili sluha. Zajednice ovih osoba sa invaliditetom insistirale su na ovim termina jer su želele da se izdvoje od ljudi koji imaju oštećenje vida takvo da im naočare za vid, sočiva omogućavaju da vide normalno. Gluve i nagluve osobe želele su da se izdvoje iz grupe ljudi kod kojih je oštećenja sluha malo i nema potrebe za korišćenjem slušnih aparata. Potpuno pogrešni termini su „slep“ „ćorav“ „gluv“ „gluvonem“ – gluve osobe nisu neme.

Zašto se koristi reč invaliditet i zašto ona postoji u terminu „osoba sa invaliditetom“ ako se zna da prevedena znači „nevažeći“?

Reč invaliditet potiče iz engleskog jezika i njeno bukvalno značenje prevedeno na naš jezik znači „nevažeći“. Zašto je ona ostala u upotrebi u našem jeziku? Zato što njena konotacija, odnosno ono na šta nas ona asocira i za šta se emotivnom vezujemo, ima duboku važnost za našu istoriju i naše heroje. Ljude koji su bivali povređeni boreći se tokom balkanskih i svetskih radova za slobodu naše zemlje, narod je nazivao invalidima i tada je taj pojam označavao zapravo heroje koji su se žrtvovali za svoju zemlju i svoj narod i nije imala nikakvo negativno značenje. Samo iz tog razloga ona je ostala u primeni i danas.

Zašto termini osoba sa posebnim potreba ili osoba sa hendikepom nisu ispravni?

Osoba sa posebnim potrebama je neispravan termin jer osobe sa invaliditetom nemaju nikakve posebne potrebe. One imaju identične potrebe kao osobe bez invaliditeta samo se način zadovoljavanja potreba razlikuje. Osobe bez invaliditeta će potrebu za kretanjem zadovoljiti time što će nogama proći udaljenost, a osoba koja je korisnik invalidskih kolica će tu potrebu za kretanjem zadovoljiti krećući se invalidskim kolicima.

Osoba sa hendikepom nije ispravan termin jer je preširok. Svaka osoba može se naći u situaciji „hendikepa“. Na primer, pokvari vam se auto, a ne umete da ga popravite.

Poređenja koja nisu u redu

Zdrav vs bolestan – kada se govori o osobama sa invaliditetom često se koristi ovaj vid poređenja. Invaliditet je stanje koje može biti izazvano nekom od bolesti (MS, dijabetes, mišićna distrofija i sl), a moće biti izazvan i povredom. Osobe sa invaliditetom bolesne su kada imaju temperaturu, grip, bronhitis, upalu pluća i druge bolesti, odnosno kada imaju neki zdravstveni problem i nije u redu govoriti o njima kao bolesnima jer je takva tvrdnja neistinita i diskriminišuća.

Normalan vs …. –  ljudi koji nemaju invaliditet za sebe često kažu mi normalni ili „on/ona/ono ide sa normalnom decom u odeljenje“  kada žele da se uporede sa osobama ili decom sa invaliditetom, nerazmišljajući da je suprotno od ovog termina „nenormalan“. Ovakav vid poređenja predstavlja jedan od najtežih oblika diskriminacije.

Ukoliko želite da istaknete grupu ljudi koja nema invaliditet ispravno poređenje je „osoba bez invaliditeta“ i „osoba sa invaliditetom“.

Uz termin „osoba sa invaliditetom“ možete koristiti i termine „dete/žena/muškarac sa invaliditetom“ .

Osoba je uvek na prvom mestu, pa potom invaliditet.

Ovaj članak objedinio je stavove i razmišljanja osoba sa različitim vrstama invaliditeta, a nastao je u okviru projekta „I mi smo građani Smedereva“ koji realizuje Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu Smedereva. Projekat je finansiran iz budžeta grada Smedereva u okviru mera za postizanje ciljeva Strategije razvoja socijalne zaštite grada Smedereva za period od 2023-2027.godine.