Kud god da krenem, eto i njih. – O fizičkim preprekama sa kojima se susreću OSI

„Kud god da krenem, naletim na neku prepreku – stepenicu, zakonsku zavrzlamu ili osobu koja me baš i ne razume. Sve to me jako frustrira jer želim da imam priliku kao svi i da mi bude lakše da ostvarim svoja prava, da se krećem bez prepreka na ulici ili u zgradi .“ – požalio nam se naš drug Predrag.

To nas je inspirisalo da poseban članak u okviru aktivnosti „Upoznajte nas“ posvetimo priči o preprekama.

Uopšteno one se dele na 3 grupe – arhitektonske i barijere u komunikaciji i informacijama, institucionalne prepreke i psihosocijalne prepreke.

Počećemo najpre od onih najuočljivijih – arhitektonskih barijera i barijera u komunikaciji i dobijanju ili razmeni informacija.

Da bismo Vam dočarali, zamolićemo Vas da zamislite da ste osoba sa invaliditetom koja koristi invalidska kolica i želite da iz svoje kuće odete do Poreske uprave u Smederevu kako biste se raspitali za poresko dugovanje.

Ukoliko vam je kuća ili stan u kome živite potpuno prilagođen, izaći ćete bez problema iz nje. E, sada kreće zabava. Živite na primer u nekom sokaku i želite da do centra grada dođete autobusom. Ako sokak nije asfaltiran, da li je moguće da sami prođete njime? Hajde da zamislimo čak i to da je asfaltiran i da ste došli do autobuskog stajališta. Nailazi autobus, vozač otvara vrata a na ulazu stepenice. Hoćete li moći da uđete? Teško… Onda ostaje opcija da molite da Vas neko poveze ili pozovete taksi koji ipak košta, a Vi, osim dodatka za negu i pomoć nemate nikakvih drugih prihoda. Ali šta ćete – kada se mora, nije teško. Dobro, možda malo jeste, ali gurate dalje.

Dođete taksijem do zgrade u kojoj se nalazi Poreska uprava, ali ne lezi vraže – opet te stepenice. Lift?! Hmmm nema lifta! A da Vas neko kolicima popne do Poreske uprave?! Ne, ne, preveliki je rizik. Šta onda preostaje? Ili da odustanete i zamolite nekog drugog da umesto Vas dobije informacije o Vašem dugu ili da zamolite nekog ko prolazi da ode do službenika, zamoli ga da siđe do Vas kako biste mu objasnili šta Vam je potrebno. Čekaćete, a s obzirom da službenik informacije ne nosi sa sobom, opet ćete čekati da pronađe šta Vam je potrebno. Kako se osećate u momentu dok čekate i što svi oko Vas čuju kakav problem imate? Sasvim sigurno nije prijatno.

Zamislite na primer da želite da odete na bazen. Hajde da računamo da ste savladali prepreke uz put, došli ste na bazen i želite da se iz Vaših kolica prebacite u bazen. Rešenje je u hidrauličnoj lift dizalici. Pitate spasioce, oni kažu – nemamo. Šta ćete raditi? Da li da ostanete ili odustanete? Ipak ste rešili da uđete u vodu. Ljubazni spasioci vam pomažu, izvlače Vas iz kolica i spuštaju na ivicu bazena i u vodu. Otplivali ste malo, umorili se i želite da izađete. I šta sada?! Kako izađi?! Pa skoro nikako. Opet Vam spasioci mogu priteći u pomoć ali uz veliki rizik da se i Vi povredite, kao i da sebe povrede.

A tek da isplanirate odmor na moru, planini… To je prava avantura koja košta i živaca i para. Morate razmišljati o prevozu, o pristupačnosti smeštaja (širina vrata, veličina sobe, visina kreveta, širina vrata na kupatilu, raspored sanitarija u kupatilu), o pristupačnosti mesta za odmor, o pristupačnosti plaže jer šta znači more, ako ne možete da uđete u njega… Jako je teško naći idealne uslove, a ako se i nađu uglavnom postoje u nekim novim hotelima i apartmani koji su veoma skupi. Onda je odmor za Vas kao korisnika invalidskih kolica lusksuz, osim ako se ne bavite nekim veoma dobro plaćenim poslom, što je istina izuzetno retko.

A šta je sa školama? Možda je od njih trebalo i da krenemo. Pa u našem gradu postoji samo 1 osnovna škola koja je potpuno pristupačna i svega nekoliko koje imaju pristup u nivou ulaza ili manju rampu ali dovoljnu da se uđe u školu i ode u učionicu koja je u prizemlju.  Samo 1 srednja škola ima lifit i nijedna nije u punom smislu pristupačna. A toalet? Moraćete da se strpite. Kada ste dete sa invaliditetom u nižim razredima, roditelji vas mogu nositi, ali kada odrastete, to je zaista teško i gotovo nemoguće a da i roditeljima ne nastrada kičma.

Želite da se zaposlite a korisnik ste invalidskih kolica? I to će ići malo teže. Radna mesta u 90% slučajeva nisu pristupačna ili to služi kao izgovor poslodavcima da Vas ne zaposle, čak kada je prilagođavanje sasvim moguće.

Da ne dužimo, mislimo da ste razumeli – arhitektonske barijere su one koje postoje u sredini i vidljive su golim okom – stepenice, visoki ivičnjaci, nepostojanje zvučnih semafora, neadekvatna parking mesta, neadekvatno stanovanje – nepristupačni stanovi, kuće, nepristupačni sportsko-rekreativni i kulturni objekti, hoteli, restorani, prodavnice …

E, sada zamislite da se potpuno gluva osoba i želite da pogledati čuvenu domaću komediju „Žikina dinastija“ ili želite da pogledate neke od aktuelnih domaćih serija ne televiziji ili neku informativnu ili zabavnu emisiju na televiziji. Da li ćete razumeti? Svakako ne. Čekate u čekaonici da Vas lekar prozove na pregled. Da li ćete čuti poziv? Ne. Gluve i nagluve osobe susreću se sa barijerama u komunikaciji i informacijama jer čujuće osobe ne znaju znakovni jezik. Gluve osobe mogu sa usana čitati šta govorite ali to zahteva da govornik govori polako, sa jasnim otvaranjem usana i bez okretanja glave u stranu. Čak i tada veliki deo informacija se propusti, a pitanje je da li bilo šta razumeti jer je fond reči siromašan. Leksika njihovog pisanog jezika takođe, tako da i pisanje na papirićima može pomoći, ali svakako neće biti dovoljno da se razumete. Gluvim osobama neophodan je prevodilac za znakovni jezik.

A sada zatvorite oči i pokušajte da se tako krećete. Sva je verovatnoća da ćete se i u dobro poznatom prostoru kretati polako da se ne biste udarili o sto, policu, neku drugu prepreku, zid… Slepe osobe u suštini u dobro poznatom  prostoru odlično funkcionišu, ali se problem javi kada žele da izađu iz kuće. U Smederevu nema taktilnih staza, samo Karađorđeva ulica ima reljefne ploče na koje se često parkiraju automobili. Postoje reljefne ploče i po centru grada, ali su one više izgleda zadovoljavale estetske momente iz ptičije perspektive. Osim par raskrsnica u centru grada na kojima postoje zvučni semafori (ali ne i taktilane staze tako da njihove postojanje baš i nema pun smisao), u širem centru i van grada nema signalizacije koja bi slepim osobama omogućila samostalno kretanje uz pomoć belog štapa. Takođe, osim nekoliko info tabli u Gradskoj upravi Smederevo, ne postoje nikakve informacije na Brajevom pismu.